1 Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.
2 И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
3 И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;
4 То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,
5 И сваку биљку пољску, докле је још не беше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу,
6 Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
7 А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.
8 И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, ког створи.
9 И учини Господ Бог, те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
10 А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке.
11 Једној је име Фисон, она тече око целе земље евилске, а онде има злата,
12 И злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгог камена ониха.
13 А другој је реци име Геон, она тече око целе земље хуске.
14 А трећој је реци име Хидекел, она тече к асирској. А четврта је река Ефрат.
15 И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува.
16 И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту;
17 Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.
18 И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.
19 Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;
20 И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.
21 И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом;
22 И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.
23 А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека.
24 Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.
25 А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота.