1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.