1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 И проговоривши Јов рече:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.