1 Речи цара Лемуила; сабране речи, којима га је учила мати његова.
2 Шта, сине мој, шта, сине утробе моје, и шта, сине завета мојих?
3 Не дај крепост своју женама, ни путеве своје онима што сатиру цареве.
4 Није за цареве, Лемуило, није за цареве да пију вино, ни за кнезове да пију силовито пиће,
5 Да не би пијући заборавио уредбе, и изменио правицу коме невољнику.
6 Подајте силовито пиће ономе који хоће да пропадне, и вино онима који су тужног срца;
7 Нека се напије и заборави своје сиромаштво, и да се више не сећа своје муке.
8 Отварај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти.
9 Отварај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме.
10 Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер.
11 Ослања се на њу срце мужа њеног, и добитка неће недостајати.
12 Чини му добро, а не зло, свега века свог.
13 Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим.
14 Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју.
15 Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим.
16 Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград.
17 Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје.
18 Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак.
19 Рукама својим маша се преслице, и прстима својим држи вретено.
20 Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме.
21 Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине.
22 Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је
23 Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским.
24 Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу.
25 Одело јој је крепост и лепота, и осмева се на време које иде.
26 Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага.
27 Пази на владање чељади своје, и хлеба у лењости не једе.
28 Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такође хвали је;
29 Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све.
30 Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу.
31 Подајте јој од плода руку њених, и нека је хвале на вратима дела њена.