1 Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,
2 Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3 Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4 Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.
5 Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени.
6 Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.
7 Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.
8 Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,
9 Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10 Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11 И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,
12 И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13 И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!
14 Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15 Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.
16 Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17 Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18 Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19 Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.
20 А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,
21 Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?
22 Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;
23 Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.