1 Драги мој сиђе у врт свој, к лехама мирисног биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.
2 Ја сам драгог свог, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.
3 Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.
4 Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо коза које се виде на Галаду.
5 Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.
6 Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.
7 Шездесет има царица и осамдесет иноча, и девојака без броја;
8 Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видеше је девојке и назваше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.
9 Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?
10 Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.
11 Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.
12 Врати се, врати се Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? Као чете војничке.