1 А Јов одговори и рече:
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.