1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.