1 Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши приповедаше дело које си учинио у њихово време, у старо време.
2 Руком својом изгнао си народе, а њих посадио; искоренио си племена, а њих намножио.
3 Јер не задобише земље својим мачем, нити им мишица њихова поможе, него Твоја десница и Твоја мишица, и светлост лица Твог, јер Ти беху омилели.
4 Боже, царе мој, Ти си онај исти, пошљи помоћ Јакову!
5 С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.
6 Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи.
7 Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамићеш.
8 Богом ћемо се хвалити сваки дан, и име Твоје славићемо довека.
9 Али сад си нас повргао и посрамио, и не идеш с војском нашом.
10 Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља, и непријатељи нас наши харају.
11 Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расејао си нас.
12 У бесцење си продао народ свој, и ниси му подигао цене.
13 Дао си нас на подсмех суседима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.
14 Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом туђинци.
15 Сваки је дан срамота моја преда мном, и стид је попао лице моје.
16 Од речи подсмевачевих и ругачевих, и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.
17 Све ово снађе нас; али не заборависмо Тебе, нити преступисмо завет Твој.
18 Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута Твог.
19 Кад си нас био у земљи змајевској, и покривао нас сеном смртним,
20 Онда да бејасмо заборавили име Бога свог и подигли руке своје к Богу туђем,
21 Не би ли Бог изнашао то? Јер Он зна тајне у срцу.
22 А убијају нас за Тебе сваки дан; с нама поступају као с овцама кланицама.
23 Устани, што спаваш, Господе! Пробуди се, немој одбацити засвагда.
24 Зашто кријеш лице своје? Заборављаш невољу и муку нашу?
25 Душа наша паде у прах, тело је наше бачено на земљу.
26 Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје.